Zimzelene šume… Čini mi se, danima trčim utabanim stazama kroz njih i nije mi dosadno. Nema cilja, nema kraja, trčim beskonačno, samo zato što želim da trčim. Nemam nikakvih misli, slobodan sam, padam… Sve što osećam je miris borovine… Obožavam taj miris. Vidim ogromno prostranstvo drveća i sebe sićušnog u njemu. Sve što čujem su delovi pesme “Wish”…

I wish I was a stranger who wanders down the sky
I wish I was a starship in silence flying by
I wish I was a princess with armies at her hand
I wish I was a ruler who’d make them understand

Nema ljudi. To me ne plaši, naprotiv, čak mi prija… Na kraju, čarobno prostranstvo vode i brod. U brodu nema nikoga. Ulazim u kabinu, izgleda da je u njoj boravio kapetan… Na stolu geografske karte i kalendar… Godina 1762. U sanduku bordo boje nalazim knjigu i otvaram je…

I wish I was a writer who sees what’s yet unseen
I wish I was a prayer expressing what I mean
I wish I was a forest of trees that do not hide
I wish I was a clearing no secrets left inside

Sve je to greška. Zašto tako malo najboljih uspevaju da ostvare svoje snove? Zašto uspevaju samo oni koji mogu da zaborave na svoj obraz, ili imaju materijalne mogućnosti? Svet je nepravedan. Naša mladost i nade trpe udarce zbog pogrešnog sistema.
Ako ikad budem bio u mogućnosti, vratiću se u Okrug naših nada i pomoći mu da uspe…

U tom poslu prekinuo me je blagi ženski glas :” Dobar dan!”. Odgovorio sam joj isto, i ona je skliznula niz ulicu svojim nečujnim hodom… Sve na njoj bilo je crno, samo su belina lica i tužno zeleno oko odudarali. Imala je crnu kosu koju je sakrivala ispod marame. Crne marame. Hodala je sporo i blago pogrbljena, i bilo je nečeg tužnog u njenom hodu.Imala je oko metar i šezdeset i bila je primetno mršava.Mogla je imati negde između četrdeset i pedeset godina.
Nekoliko minuta kasnije, žena se vratila : “Dobar dan!”.Odgovorio sam joj istim pozdravom, opet, i upitao je : “Vama gazdarica treba?”. Odgovor nisam dobio. Do mojih ušiju iz njenih usta nikada nije doprlo ništa više od te dve reči: “Dobar dan!”. U toku tog dana, prošla je ulicom više od stotinu puta, i svaki put kada me je mogla videti ( i ne samo mene, nego i majstore, i ljude koji su tu živeli) usledile bi ove dve reči.

Istog dana, uveče, na večeri nakon obavljenog posla, saznao sam šta je tajna žene čije je ime Nevena.

Događaj koji joj je zauvek promenio život dogodio se pre dvadesetak godina, dakle, pre mog rođenja. Svoje petogodišnje dete je poslala u prodavnicu. On je već nekoliko meseci išao sam u prodavnicu i majka je bila ponosna na njega. Svaki put se vraćao sa osmehom na licu… Ovoga puta nije bilo osmeha. On se nije vratio, nikada se neće vratiti. Ostao je da leži u lokvi krvi, u neprometnoj, neasfaltiranoj ulici, koja će takva ostati i u vreme kada ja budem hodao njom.

Svakog dana, majka izlazi iz svog dvorišta u kome dugo nije bilo proleća i odlazi do mesta na kome je ceo njen svet potonuo. Svakog dana, već dvadeset godina, ona odlazi na mesto gde je odavno umrla njena nada.

Svakog dana, na stotine puta, ona odlazi na to mesto i čeka ga… Čeka sina.

Znam da me čeka tamo negde, u hladnim prostranstvima Himalaja. Ponekad mi dođe u snove, kao da me doziva. Ta planina je odnela mnogo života… Zove li ona mene u smrt? Nije me briga… Iako ne uspem, znaću da sam dao sve od sebe, i neću imati za čime da žalim.

Kada su u pitanju kolege, izgleda da sam imao mnogo više sreće od naše Šuškave blogerke.

Pošto idem u srednju školu, drugove iz odelenja smatram svojim kolegama, mada su oni, pre svega, moji prijatelji. U prve dve klupe do prozora, ispred profesora, sede moja tri najbolja prijatelja i ja.Ako školu mogu da nazovem poslom, onda ja imam najbolji posao na svetu! Između nas četvoro vlada harmonija, dobra volja i razumevanje. Svako od nas je “specijalista” za neki od predmeta, tako da zajedno “pokrivamo” sve predmete. Najlepša stvar je kada bežimo zajedno sa časa, ili zezamo profesore…

Povremeno imam “pravi” posao - kada radim električne instalacije. S obzirom da preko raspusta (i kada imam slobodnu subotu i nedelju) provodim oko 12 sati dnevno sa ljudima koji rade taj posao, imao sam prilike da ih dobro upoznam. U životu su me najviše nasmejali oni. Jer, majstori često ponesu “deku” ( na etiketu “stomaklije” stavili su sliku nekog dede, to je inače vrsta rakije), pa se napiju i tada počinje show…
Čak i tako pijani, majstori su vrlo korektni, i poštuju me jer nisam razmažen i ne pravim se da sam nešto posebno. I, što je najvažnije, oni su uvek spremni da pomognu. Oni su dokaz da ni poreklo, ni obrazovanje ne utiče na to kakav si čovek.
I ostaju mi još neki ljudi koje smatram kolegama. To su blogeri. Neki od njih (neću da ih nabrajam, oni će se sami prepoznati), su mi mnogo pomogli i još uvek to rade. Oni se čude kada im kažem “hvala”, iako nisu dužni da mi pomažu, a “hvala” je najmanje što mogu da učinim da im uzvratim. U životu nisam sreo ni jednog od njih, za neke ne znam ni kako izgledaju… Ali to nije ni važno, jer o njima znam sve što treba da znam: oni su nesebični, nezavidni i uvek spremni da pomognu. Prava kolegijalnost na delu.

Do sada sam imao mnogo sreće u životu, kada su u pitanju ljudi sa kojima radim neki posao. I srećan sam, što su me loši ljudi ovde mimoišli.

Hitokiri Battousai - vrhunski ubica. Najokrutniji i najpoznatiji ubica svih vremena u Japanu.
Ovo nije akcioni anime. On govori o ljubavi, osećanjima, izdaji…

Radnja se odvija u drugoj polovini 19. veka, u Japanu.

Istorijske činjenice:

U periodu između 1603. do 1867. Japan je postojao kao zajednica 270 provincija. Japanom je vladao Tokugawa Bakufu (Tokugawa vojni režim) na čelu sa Šogunom, čiji centar moći je bio u gradu Edo (današnji Tokio). Pri kraju Tokugawa dinastije, stanje je bilo haotično, i bilo je mnogo ustanaka.Ovaj period je poznat pod imenom Bakumatsu. U to vreme, postojale su dve glavne političke grupe: Išin Šiši (koja se borila za povratak cara na vlast, to su bili samuraji) i Šinsen Gumi ( vojna sila koja je branila Tokugawa šogunat).

1867. godine, u neočekivanom poduhvatu, Šogun je predao vlast mladom caru po imenu Meiđi. To je rezultiralo završavanjem haosa u Japanu.

Kenšin nije istorijska ličnost, ali su ubice kao što je on bile prisutne u Japanu u to vreme. On se borio za povratak cara na vlast.

U ovoj verziji, cela priča je podeljena na dve celine: Rurouni Kenshin ( poznato i pod nazivima Samurai X i Romantic tales from Meiji ) OVA 1 (koja se ponekad deli na OVA1, 2, 3, 4) i Rurouni Kenshin :Seisouhen OVA 2 ( OVA 5,6).

OVA - original video animation

Ako želite da odgledate ovaj anime:

OVA 1:

1. The man of the slashing sword

2.The lost cat

3. The previous night at the mountain home

4. The cross-shaped scar

OVA 2:

5. Deo prvi

6. Deo drugi

Profesori, vi što ste zadali milion zadataka za raspust, Jovana, ti što me samo zezaš i trošiš moje vreme, i svi vi, koji ste tu da bi ste dodali još koji problem mom životu - danas vas pitam - ZAR MISLITE DA ME MOŽETE POBEDITI?! Ne, ja ne govorim ovo iz inata, govorim iz sreće. Jer, danas nisam ogorčen, ni ljut. Danas sam ponovo ono što sam bio… Srećan, samo zato, što postojim. Danas, niko me ne može sprečiti… Da poletim!

Želeo bih da te nema, da sam siguran da tebe nema, da nema nas. Ne bih te uzalud tražio. Ne bih mislio na tebe u trenucima kada sam sa devojkom. Ne bih te tražio u stvarima i bićima u kojima te sigurno nema.
Želeo bih da znam da je istina tamo negde… I da cu je pronaći.

Želeo bih… Zar to nije sve isto? Želim samo, da više budem srecan, kao što sam danas! Pozivam AuroruBorealis da bude sledeći igrač.

Povod za ovaj post je jutrošnja vožnja kroz grad sa mojim ocem.Ja sam vozio, bila je gužva, ali se uopšte nisam nervirao, iako smo “mileli”. Prešli smo jedan pešački, drugi, semafor, opet pešački, glavna raskrsnica, semafor, i za sve vreme nisam se nervirao… U stvari, baš sam razmišljao kako je lep dan. Ali, moj otac se nervirao i za mene i za njega… Na svakoj raskrsnici se drao na druge vozače :” Je*em ti mater, ko ti dade vozačku, taj je luđi od tebe 100 puta”, ” ‘bem te usta ćorava, gledaj ‘de voziš” ili ” Je l’ ćemo da vozimo, ili da se*emo” (kako li ja ispado’ ovako vaspitan, nije mi jasno).Iznervira se čovek za džabe, šta mu treba ta nervoza, ja ne znam.

Kamen o kome želim pišem je vrlo specifične prirode. Naime, taj kamen je neraskidivo vezan za sudbinu čoveka čije je ime Sizif. Pošto se pravio mnogo pametan, grčki bogovi su ga kaznili time što je morao da gura jedan kamen uzbrdo (dobro je za butine i listove) , do vrha, a zatim bi se taj isti kamen skotrljao nazad, što znači da je Sizif opet morao da ga gura (i nije imao pauzu, verovatno da mu ne bi isplatili bonove za topli obrok (što se nije žalio sindikatu?)).

U svakom slučaju, mislim da se svako od nas makar jednom u životu osećao kao Sizif : svaki dan isto, monotonija ubija, prokleto ponavljanje se ponavlja.

U meni osećaj ponavljanja budi boravak na časovima u školi. To se posebno odnosi na čas matematike… Profesorka nešto kao priča, učenici kao slušaju, a ja čupam kosu… Dosadno, mnogo dosadno… Na tom času shvatam zašto nekom dođe da se ubije… Najgore je što je uvek isto, ponekad brutalno isto.

Baš kao kod Sizifa, završi se čas, i počinje nov…